Jedna rečenica koju često čujem od roditelja je:

“Ali on ima pažnju za one stvari koje njega interesuju, a za one koje ga ne interesuju nema. To znači da može ali neće.”

Potpuno razumem zašto to tako deluje. Ali zapravo to nije rezultat tvrdoglavosti, već načina na koji funkcioniše dečji mozak.

Deca, a posebno deca koja imaju izazove u pažnji i samoregulaciji, mogu biti hiperfokusirana na one stvari koje im pružaju snažnu motivaciju, uzbuđenje ili nagradu – kao što je igra, slaganje kocki i slagalica, crtanje, igranje video igara i tome slično.

Ove aktivnosti same vode pažnju, ne zahtevaju veći napor i pružaju trenutnu satisfakciju. Ali kada treba da urade zadatak koji je spor, dosadan ili nije dovoljno interesantan, njihov nervni sistem jednostavno nema dovoljno regulatorne snage da:

• održi pažnju,

• organizuje misli,

• potisne impuls i

• ostane na zadatku.

To nije izbor, to nije bezobrazluk, to nije testiranje granica, već predstavlja razliku između spontane i voljne pažnje.

• Spontana pažnja je lako dostupna – ona se javlja kada je nešto interesantno ili emocionalno privlačno.

• Voljna pažnja se uključuje u onim aktivnostima koje zahtevaju veći napor. Ona se razvija postepeno, njen razvoj traje godinama, lako se narušava u situacijama intenzivnih emocija, frustracije, impulsivnosti.

Kada ovo razumemo, onda prostor za ljutnju možemo zameniti prostorom za razumevanje, a to znači:

• kraći zadaci

• češće pauze

• struktura

• jasni koraci

• ohrabrenje i

• razumevanje