Oblikovanje ponašanja i dobrih međuljudskih odnosa kod dece je aktivni zadatak, čiji uspeh velikim delom zavisi od spretnosti i odgovornosti roditelja. Roditelji često zbog nepovoljnih vaspitnih stavova, nedoslednosti u reagovanju na ponašanje deteta, međusobno različitih vaspitnih stilova, kao i nepovoljne podele uloga, stvaraju ili podupiru negativno ponašanje kod dece. 

Nepovoljni vaspitni stavovi najčešće se odnose na roditeljske doživljaje iz detinjstva i želje (npr. “Moje dete treba živeti bolje nego ja” ili “Ni meni nisu štetile dobre batine”). Ovakvi stavovi i radnje u skladu sa njima stvaraju popustljivost i nedoslednost ili neprimerenu strogost prema detetu. To dalje vodi ka razmaženosti ili pak izaziva strah ili bes. Nedoslednost u reagovanju na ponašanje deteta može se ispoljiti tako što se negativno ponašanje nekad kažnjava, a nekad prolazi bez ikakve kazne; ili se sa druge strane pozitivno ponašanje ponekad nagrađuje, a ponekad nagrada izostaje. Različiti vaspitni stilovi roditelja su kao “salata na radio talasima”, kao kada dva prijemnika prenose različite vesti na istim talasnim dužinama, kod onoga što sluša daje “salatu na radio talasima”. To čini dete nesigurnim i  dezorjentisanim. Nepovoljne podele uloga nastaju kada je na primer, majka popustljivi a otac strogi deo porodice; mlađe dete dobije ulogu miljenika, a starije ulogu dobrog uzora itd. Ovakve podele podstiču negativno ponašanje kod dece. 

Roditelji mogu i različitim načinima obraćanja uticati na ponašanje deteta. Pa tako razlikujemo pozitivno obraćanje, negativno obraćanje kao i neobraćanje. Pozitivno obraćanje se odnosi na to kada pogledamo dete, nasmejemo mu se, pohvalimo ga, mazimo itd. Ovakvim obraćanjem doprinosimo da se ponašanje koje je prethodilo pojačava (npr. ukoliko je dete rešilo konflikt sa bratom bez svađe, dobije pohvalu za dobro rešenje). Negativno obraćanje se odnosi na to kada opominjemo dete, prekorevamo ga, vičemo, pretimo itd. Na ovaj način suprotno našoj želji da se dete oslobodi negativnog ponašanja, doprinosimo da se ono još više pojača. Neobraćanjem možemo da izbegavamo kontakt pogledom, fizički se udaljavamo, izlazimo iz sobe, ne odgovaramo i dr. Neobraćanje stavlja negativno ponašanje u pozadinu i ono nestaje.

Na ponašanje možemo da utičemo tako što ćemo ga delotvorno nagraditi ili kazniti.

Kada je u pitanju nagrada, ona može biti socijalna (zajednička igra, odlazak u bioskop, smešak, poljubac itd.) i može biti materijalna u vidu poklona ili novca. Da bi nagrada imala efekta, treba se primenjivati dosledno. To znači da roditelji uvek pohvale dete za pozitivno ponašanje (npr. da se zahvale detetu kada im nešto pomogne). Kada je u pitanju materijalna nagrada, isto mora slediti nakon pozitivnog ponašanja, a često je dete dobije baš kada učini nešto loše. Materijalna nagrada treba trajati određeno vreme, ona je samo podsticaj ka tome da dete nauči ponašati se samokontrolisano (koristi samouputstva i samopotkrepljenje). 

Da bi kažnjavanje bilo delotvorno posledica treba da bude prirodna ili logična posledica neke radnje. Na primer ukoliko dete u trenutku besa polomi vazu, batine predstavljaju nedelotvornu kaznu jer neće popraviti štetu. Ali čišćenje nereda i kupovina nove vaze od dela detetovog džeparca ili ušteđenog novca predstavlja prirodnu posledicu ovakvog ponašanja. Ovakav vid kažnjavanja predstavlja materijalno kažnjavanje. Ono uključuje i uskraćivanje privilegija (npr. oduzimanje telefona na određeno vreme) i nagrada. Kažnjavanje može biti i socijalno kada ignorišemo negativno ponašanje ali samo u slučaju da ono ne ugrožava samo dete ili nekog iz okruženja. Možemo i socijalno isključiti dete kada ga pošaljemo u sobu dok opet ne dobije samokontrolu. Bitno je naglasiti da nijedan oblik kažnjavanja ne treba trajati dugo i da se odmah nakon pojave alternativnog pozitivnog ponašanja reaguje tako što potkrepljujemo dete za pozitivno ponašanje.