Od samog rođenja beba ostvaruje komunikaciju sa roditeljima kroz zvukove (plač, gukanje), izraze lica (kontakt očima, osmeh), pokrete tela/gestove (pomeranje nogu u uzbuđenju). 

Plačem nam beba šalje poruku da je u “stanju neprijatnosti”: da je gladna, da joj se spava, da je boli stomak, da je mokra itd. Eksperimenti pokazuju da bebe ne plaču uvek na “isti način”, već da je plač uslovljen uzrokom koji ga je izazvao. Reakcijom roditelja na potrebe deteta i njihovo zadovoljenje, podstiče se dalji razvoj komunikacije kod dece – deca uče da ukoliko “iskažu” svoje potrebe one mogu biti zadovoljene.

Od rođenja beba promatra ljudsko lice i ostvaruje kontakt očima. Ukoliko roditelji omoguće bebi da prati pogledom njihovo lice, tako što će i oni sami pratiti pogledom bebino lice, a pri tom govore bebi dobrim, emocionalno obojenim tonom dok razmenjuju poglede ili dok obavljaju aktivnosti oko presvlačenja, stvaraju dobru osnovu za razvoj komunikacije – dok govorimo bebi stimulišemo razvoj govornih zona u mozgu.

Između 2. i 3. meseca javlja se tzv. socijalni osmeh koji je jako bitan za pravilan razvoj bebe i predstavlja pozitivnu reakciju na prisustvo druge osobe (najčešče majke) i služi da dovede drugu osobu ka detetu.

U periodu od 2. do 6. meseca se javlja gukanje i smeh. U ovom periodu dete ovladava prvim elementom govora – intonacijom. Gukanje se intenzivnije pojavljuje na reakciju roditelja – dete se osmehuje. Ponavljanjem detetovih glasova roditelji ostvaruju emocionalnu interakciju sa detetom. Nakon ovog perioda, negde imeđu 6. i 9. meseca sledi faza brbljanja, kada glasovi kojima se dete služi liče na glasove maternjeg jezika (Tanja Lukovac, 2015). 

Pre pojave prvih reči deca počinju da koriste gestove (vode roditelja do željene stvari ili pokazuju prstom na nešto interesantno), i nastavljaju da ih koriste i sa pojavom prvih reči (npr: pokažu prstom na loptu i kažu “lopta”), a posle, tako što kombinuju reč i gest (npr: pokažu na loptu i kažu “velika”). Kod dece u periodu od 12. do 18. meseca najčešće je prisutan iskaz od jedne reči, posle 18. meseca iskaz od 2 reči, kasnije dolazi do proširenja iskaza na 8 reči sa 6 godina (Tanja Lukovac, 2015). Treba imati u vidu da postoje indivudualne razlike među decom.

Deca uče govor gledajući i slušajući svoje roditelje, pa onda imitirajući njihove reči i postupke. Zato je neophodno pričati detetu, imenovati radnje, izraze lica, različite postupke, iako dete još uvek ne razume govor. Na taj način stvaramo osnovu za razvoj govora jer stimulišemo razvoj govornih zona u mozgu. Govor podstičemo i pevanjem pesmica, igranjem u ritmu muzike, razvojem krupne i fine motorike, čitanjem, vežbanjem auditivne i vizuelne percepcije…

Deca koja imaju teškoća u komunikaciji sa drugima, možda uopšte neće želeti da razgovaraju, možda će imati teškoća da započnu komunikaciju, da je spontano vode, da govore u grupi vršnjaka, da shvate neverbalne znakove drugih osoba (govor tela) itd. 

Da bi poboljšali komunikativne veštine kod dece neophodno je:

• da ohrabrujemo dete da započne ili da se pridruži razgovoru
• da stalno razgovaramo sa detetom (dok šetamo – kuda prolazimo i šta vidimo, kad nešto radimo – pričamo šta radimo)
• da podstičemo dete da nam opiše kako je provelo dan, da mu mi ispričamo kako smo mi proveli dan
• da koristimo modelovanje reči i rečenica kojima bi dete moglo započeti razgovor, dati povratnu socijalnu informaciju
• da čitamo sa svojim detetom, da pričamo o likovima i radnjama iz priče koju smo čitali
• da slušamo svoju decu dok pričaju, da ih potvrđujemo jer im na taj način pokazujemo da smo tu, da su nam bitna, da ih čujemo i razumemo